О књизи: 1977. / Монографија, у низу есеја повезаних унакрсном идејом, испитује основна стваралачка начела рановизантијске књижевности (ИВ–ВИИ век). Аутор се фокусира на типолошке одлике новог, растуће у контрадикторном додиру са наслеђем антике. Специфичан однос према речи својствен рановизантијским песницима и прозаистима ставља се у контекст друштвене и културне историје; анализира се као израз одређеног погледа на свет и место човека у свету. Посебно поглавље посвећено је улози рановизантијске књижевности у формирању риме